Пролог

СТАРА СКИТАЊА И НОВА ИСКУСТВА
Немој да почињем

Овога маја снег обрао малине око Ариља, у Јагодини ветар преносио гараже у суседне сокаке. Није било поплава, али се давимо у друштвеном плићаку. На јавној сцени размахали се они што се лако губе, али знају куд ударају. Наговештен је конкурс за српски херојски филм о Влах-Алији. У Фудбалском савезу једногласно је закључено да је одбрана најбољи напад и да намештене утакмице, којих (наравно) није било, доприносе планирању и предвидљивости. А то је важан елемент европског пословног амбијента. Земља нам се претворила у провинцијску кладионицу, где сви добијају на ситно и краткорочно, само Србија губи на крупно и дугорочно. Цветају још аматерске пекаре и апотеке, половне идеје и нова обећања. Живимо на рачун својих праунука.
„Одох ја, није ово за мене”, рече професионална скитница Националне ревије, умножена у више примерака. Узе ранац, фотоапарат и разгажене патике. У слушалицама стари хит: „Ој, ђевојко из Роваца, / фејсбучиш ли код оваца, ој?...” И оде.
Тако смо стигли на Сувобор, на прву српску планинску плажу. У манастиру Сланци код Београда, метоху Хиландара, заједничарили смо једне недеље. На „Штрапаријади” у Руми бројали коњске и људске снаге. Претресали како је српска сиротанска емисија Свет риболова освојила планету. Подсетили на хералдичку историју Београда, Манакову кућу и зенитисту Љубомира Мицића. Испратили Бату Живојиновића, кнеза Александра Павловог Карађорђевића и Жарка Видовића. Разговарали са Јованом Зивлаком и Марином Маљковић.
Свашта нам се још мотало по глави, али се сетисмо мудрости оног јунака у филму  Никите Михалкова: „Јој, људи, немој да почињем!”